Piše: Ivana Pranjić
Uskrs. Vrijeme kad se jaja bojaju, janjetina peče, francuska salata ponovno dobiva svojih pet minuta, a stol se puni brže nego što ja mogu reći “još samo pola čaše”.
Kod mene doma (ne vrijedi i za mene) vino se ne pije svaki dan – čuva se za posebne prilike. A što je posebnije od blagdanskog ručka kad svi pokušavaju biti tihi jer je Isus uskrsnuo, ali ipak ne mogu izdržati da ne komentiraju kako je juha “malo jača nego prošle godine”.
Naravno, svi popiju čašu-dvije, čisto da se nazdravi i “ne kaže da nismo”. Osim mene. Ja to… malo poduplam. Ne zbog potrebe, već iz poštovanja prema vinogradarima. I znanosti. I zato što je Uskrs samo jednom godišnje.
Vino u uskrsnoj priči nosi duboku simboliku – ali i sasvim običnu ljepotu druženja, tradicije i onih trenutaka kad se svi skupe oko stola, sretni što su zajedno. Ili barem što je na stolu pinca.
Sretan Uskrs – i neka vino bude s vama. U duploj mjeri, ako treba.
